Ova prodavnica koristi kolačiće i druge tehnologije kako bismo poboljšali Vaš ugođaj na našem sajtu.
Ukoliko nastavite sa korišćenjem našeg sajta smatraćemo da ste saglasni sa uslovima korišćenja.  PROČITAJ USLOVE »

You cannot place a new order from your country. United States

                                                               vegeterijanski-nacin-ishrane-u-sportu

Naglašavam da je tekst napisao moj veliki prijatelj Dražen Vrbančić za kog smatram da ima ogomno znanje iz oblasti kojom se svi skupa bavimo, i svakako tekst smatram poprilično korisnim i više nego zanimljivim.

Molim sve da sa pažnjom pročitaju, naročito poslednje delove teksta, a pre bilo kakve osude - Peđa


Može li vegeterijanski način ishrane stati rame uz rame onom koji u svojoj bazi ima meso kao osnovnu proteinsku namirnicu?

Vrlo ću kratko i precizno – može.

Imam sreće što se za odgovor na ovo pitanje mogu osloniti na ličnu empirijsku opservaciju i uopšte ne sumnjam u istinitost tvrdnje.

Obrazložit ću vam zašto.

Kao dugogodišnji body builder takmičar sa velikim iskustvom u pripremama, koje osim treninga u teretani zahtevaju i veliku predanost oko nutritivnih zahtjeva tela tokom 24 sata dnevno, bilo mi je bitno pratiti sitna (po)dešavanja i promene na telu kad bih nešto menjao bilo u treningu ili ishrani.

Od osnovnih ''postulata'' koji se nalaze danas na gotovo svakom sajtu ili tekstu o builderskoj prehrani gde meso ima prioritetnu poziciju lagano sam se tokom gotovo 25 godina pomicao po skali namirnica označenih kao proteinske u ovom ili onom smeru.

Po neki put sam potpuno izbacio meso, belanjak ili posni sir, a na meniju je bila samo riba.

Ili bih prošao kroz neki drugi sistem kad je proteinski meni predstavljala samo piletina, teletina, posni sir itd.

U pravilu sam takve ''testove'' voleo raditi kad su počinjale pripreme za takmičenja.

To mi je davalo najbolji uvid koliko mišićne mase mogu očuvati.

Isto tako sam se znao ''zaigrati'' i pri nabacivanju mase. 

Nisam naišao ikad na ijedan problem dok je god proteinski unos u gramima po kilogramu telesne težine bio zadovoljen.

Ista je stvar bila i sa UH i mastima.

Dokle god držite u zadovoljenju energetkse potrebe za ovu ili onu ideju o telesnim promenama, ne morate se lišavati stvari koje volite da jedete.

Bitno je ''ovladati veštinom'' o unesenoj količini koja je, u mom slučaju, oduvek odokativna (vagu sam koristio tek nekoliko puta u samom početku).

Što se ličnog odabira tiče, sladoled je neizbežna, gotovo svakodnevna namirnica tokekom sad već okruglih 20 godina (1998. prvi puta sam krenuo u ''nepoznato'' odbacujući osnove bilderske ishrane). 

On (u ''saradnji'' s piškotama ili keksima) je uspešno zamenio rižu, krompir, brokole, svima poznate namirnice koje ruku pod ruku s piletinom ili oslićem zasedaju na tanjure svih koji žele osigurati dobar izgled i smanjiti telesnu masnoću na minimum.

Nakon skoro decenije body builderskog života i takve prehrane postalo mi je na neki način mrsko svako malo nešto kuvati, guliti i gubiti vreme na pripremu.

Ne promovisem ovim lošiji odabir nutrivnog materijala, objašnjavam svoj praktičan odabir.

Ono što bih istaknuo kao najbitnije je ritmicni redosled uzimanja namirnica kroz ''budan'' deo dana, što će reći – čim pre nakon ustajanja pojesti prvi kompleksan obrok, čim bliže veceri pojesti ili popiti lagani nutritivno vredan obrok.

Između toga sto pravilnije smestiti barem 3-4 obroka s nutritivnim sadržajem koji je usmeren prema zamišljenom cilju.

Ali, vratimo se na vegetarijansku temu.

Ne bih želeo preduboko u filozofski dio zbog čega neko ne jede meso, jede samo eko-mrkvu, posti nedeljama ili ne jede crveno meso, a belo samo kad su krstenja, roštiljade itd. 

Uglavnom, često mi se kroz tih gotovo 25 godina dok bih pripremao mesne obroke znala provući misao o tome koliko sam sebičan (kasnije sam shvatio da sam bio ''ispran'').

Da li je baš toliko vredno tih nekoliko kg mišića na meni da postanem bespogovorni platitelj za nečije smaknuće?

Uvijek bi me ''razbudila'' ista floskula – ''Iovako je već gotovo, nema smisla oko toga razmišljati, ne mogu ih oživeti''.

Tu je i duboko ugrađena informacija od samih mojih početaka body buildinga – ''meso je osnovna proteinska namirnica bez koje se ne može izgraditi mišićna masa''. 

Kakva greška. I laž.

Već devetu godinu sam vegeterijanac.

Počelo je 2010. za vreme priprema za evropsko prvenstvo.

Zapelo mi je za oko da sam već od januara te godine u proseku imao tek jedan obrok nedeljno s pilećim mesom, svi ostali sadržavali su druge izvore proteina.

Rutinu priprema nisam previše menjao jer je davala rezultate. 

Btw, koji put kad se unaped odlučim raditi promene s namirnicama onda u tekućem delu priče ''podešavam'' intenzitet ili obim treninga dok ne dobijem neki odgovor u izgledu.

Ako sve funkcinise prema zadanom cilju i nema potrebe za prevelikim promenama, nastavljam pripreme po zamišljenom i kako se bliži datum takmicenja sve preciznije ''cipujem'' količinu obroka i detalje vezane uz trening.

Te sam godine osvojio titulu evropskog prvaka u classic body buildingu +180cm.

To mi je bilo dovoljno da do kraja odbacim obvezujuće normative o body builderskoj ishrani, tj, top namirnicama ''bez kojih se ne može''.

Ne smem zaboraviti ni moju tadašnju partnerku koja je pokušavala svako malo ispraviti ''kuršlus'' mog slepog verovanja u nadmoć proteina iz mesa nad ostalima.

Sa njom sam se našao i u priči sa mnoštvom spašenih i udomljenih maca u potkrovnom stanu (u jednom ih je trenu bilo 25).

Već kod broja od 5-6 maca doživio sam ''otkrovenje'' – svaka od tih maca imala je osobinu ponašanja vezanu isključivo za nju.

Naravno da se mačke generalno klasifikuju po nekim vrednostima, baš kao i psi ili bilo koja druga životinjska vrsta, ali ovde sam ''na delu'' vidio te suptilnosti u karakteru svake od njih, a kako im se broj povećavao, tako se uočavanje toga potvrđivalo.

Svaka je imala ime i odazivala se samo na njega.

Krug je bio zatvoren. Ako je tako s ovim mališanima, pa i sa psima, onda je logično da su sva bića jedinke s osećajima i svesnošću sebe i okoline.

Sad je samo trebalo doneti konačnu odluku.

U tom ''završnom udarcu'' teže mi je padalo razmišljanje o tome - ''Kak ću na roštiljade, obiteljska slavlja, rodjendane?'' - nego sama odluka o konačnom prestanku konzumiranja mesa.

Vrlo brzo sam pronašao rešenje; na neke ''mesne svetkovine'' jednostavno neću više ići, na okupljanja gde mogu izabrati neku drugu opciju prljanja tanjura i čavrljanja s prisutnima ići ću i dalje.

Do tad mi nije bila jasna razlika između vegana, vegetarijanaca, oveo ili lakto vegana.

Nije bila moja territorija niti mi se dalo o tome razmišljati.

Sad kad je to postao moj odabir (za sve one koji su uvereni da je mesojedstvo njihov odabir – eeeek – wrong!) prihvatio sam činjenicu da sam klasifikovan kao vegetarijanac. 

Kratka digresija; ako mislite da kao vegetarijanac jedem više povrća, salate, trave, slame, deteline itd. od nekog prosečnog mesojeda/svejeda, trebate se prisetiti dela teksta gde spominjem sladoled.

Ispada da je vegetarijanac svako od vas tko jede mahuna i brokule više od mene.

Jednostavno, iz poštovanja prema tuđem životu, više ne jedem ičije meso (ribu, pile, tele, školjkaše, vodozemce i svakog ko je ikad bio živ).

''Pa što onda jedeš?'' – je prvo i najčešće pitanje.

Jedem sve ostale namirnice koje sadrže belančevine, npr.: posni sir i mlečne proizvode, jaja (belanjak), komadiće ili ljuspice soje, proteinske prahove na bazi kazeina i surutke (Whey), izolat soje ili graška.

Pojave se na jelovniku povremeno seitan ili tofu, ali ne baziram priču proteinskog unosa na njima.

''Od kud ti onda energija za trening?'' – je u pravilu drugo i najpogrešnije pitanje (jer dolazi u paru s podpitanjem –

''Pa zar nije crveno meso najjače, mislim, najbolje za bla, bla...?'' – od kojeg se očekuje potvrda u overenju da crveno meso daje energiju).

Crveno meso je utoliko ''jače'' od belog kao i moj jogurt s 3,2% mm od svoje light verzije. 

Proteinska namirnica ne može biti ispravan odabir za očekivanje ostvarivanja značajnijeg energetskog potencijala.

Može bledo poslužiti u priči gdje se vežbač lišava ostalih makronutrijenata; tad belančevine možemo koristiti, osim za izgradnju (to im je primarna svrha/odlika) i kao gorivo, ali dokle god postoji visokokalorijsko ogrevno drvo koje je 2-3x jeftinije od neke knjige na polici neracionalno je i bespotrebno grjati se na knjige.

Imao sam prilike jesti cca 2 kg crvenog mesa (konjsko) dnevno duži vremenski period za jedno takmicenje, kao i cca 2 kg belog (pileće) za sledeće.

Ni na jednom od ta dva nisam se osećao vise energije od ikoga za koje sam se pripremao pre ili nakon toga.

Za taj su sektor zaduženi UH i masnoće.

Standardno se očekuje od vegana i vegetarijanaca određeni fizički izgled.

To što je netko iz nekog razloga doneo odluku o prelasku na taj način ishrane ne znači po defaultu da se ispravno hrani.

Baš kao što je slučaj i kod ostalih jelovničko opredeljenih grupa. 

Znanje o unosu potrebnih (makro)nutrijenata gradi se kroz određeno vreme, ovisno o shvatanju što uopste predstavlja hrana (nekome je to tek ''ubacivanje u kljun'', popunjavanje praznine kad zakrulji u želucu, utrpavanje ''jer je fino'').

Da bi se postigli dobri rezultati potrebno je malo ulaganja, da bi se postigli bolji od toga potrebno je još više.

Da bi se postigli najbolji potrebno je maksimalno koristiti priliku znanje unapređivati.

Nedavno sam se javioi odgovorio na pitanje na Facebook grupi Pitaj ''THE-Nutrition''  ima li sportista vegetarijanaca za razmenu iskustva gde sam ukratko nabrojao svoja najbitnija sportska ostvarenja kao vegetarijanac.

Slobodno mogu ponoviti da su to:

 2010. evropski prvak u classic bb,
 2012. evropski viceprvak u classic bb,
 2014. evropski viceprvak u classic bb, evropska bronca u masters classic bb,
 2015. evropski prvak u parovima sa svojom partnericom na bini – Zrinkom Fišer,
 brojne pobede ili osvaanja nekih od odličja na međunarodnim otvorenim takmicenjima, ali i na domaćim državnim prvenstvima.

Ako mogu kao sportista vegetarijanac s visokim i kontinuiranim potraživanjima za proteinskim unosom ostvarivati vrhunske rezultate, onda nedostatak mesa na meniju ne mora biti kočnica ikome ko planira vežbati, jesti i izgledati prosečno utrenirano.


Dražen Vrbančić