Pre mnogo decenija, dobitnik Nobelove nagrade, fiziolog A.V. Hil primetio je da joni vodonika ili kiselina se akumulirjau unutar mišićnih ćelija tokom aktivnosti koje zahtevaju mišićnu aktivaciju. Svestan toga da akumulacija kiselina u mišićnim ćelijama može umanjiti performanse, Hil je pretpostavio da mišićna ćelija mora imati nešto što bi na hemijskom niovu moglo da anulira ili makar umanji negativne efekte akumulacije kiselina u tkivu i tako obezbedi optimalno funkcionisanje skeletnih mišića.


Od tada, mnoštvo dokaza je proširilo prvobitno Hilovo otkriće potvrđujući da anaerobna glikoliza je u stvari primarni mehanizam za sintezu energije unutar mišićnih ćelija tokom intenzivnog vežbanja, što uzrokuje brzo akumuliranje laktatne kiseline, koja potom uzrokuje značajno spuštanje pH u mišićima. Dodatno, nova istraživanja su pokazala da veće koncentracije laktatne kiseline u mišićnom tkivu blokiraju proizvodnju energije dok istovremeno umanjuju silu koju mišić kontrakcijom stvara. Sve zajedno, ovakvi procesi svakako nisu u skladu sa obimom vežbanja i vremenom potrebnim za oporavak, te u krajnjoj meri svakako negativno utiču na performanse, odnosno proces izgradnje mišićne mase.


Ono što je bilo veoma impresivno je to što je A.V. Hil bio u stanju da gleda izvan tadašnjih poznatih granica, te da pretpostavi da je telo opremljeno određenim mehanizmima koji mogu redukovati ili anulirati ove negativne efekte. Istina, telo zaista ima na raspolaganju mnoštvo ovih sistema. Jedan od najbolje istraženih i među najergogeničnijima je svakako bikarbonat zajedno sa karnozinom. Dok je bikarbonat jedan od primarnih mehanizama van mišićnog tkiva, gde reguliše pH u krvi, karnozin je odgovoran za „popravku“ mišićnog tkiva. Posledično, aktivnosti oba od ova dva prirodna mehanizma  čuvaju mišićna tkiva i naše telo od opasno niskih nivoa pH, unapređujući performanse tela.

U nastavku ćemo predstaviti četiri najoptimalnija mehanizma koji „popravljaju“ posledice laktatne kiseline.


1.       Karnozin i mišićne ćelije
Dvopeptidni karnozin, sastoji se od aminokiselina beta-alanina i histidina, funkcioniše kao potentni intramišićni „popravljač“ tako što se direktno vezuje za jone vodonika – što neutrališe kiselost u tkivu. Uticaj karnozina na optimizaciju okruženja u mišićnom tkivu je veliki iz razloga što je veoma značajan za mišićni rast tako što diže granicu otkaza ili krajnjeg zamora mišića, dozvoljavajući tako veći rad na treningu.


Imajući u vidu AK (aminokiseline) od kojih se sastoji, unošenje beta-alanina ili histidina u ishrani ili suplementaciji trebalo bi, teorijski, da uveća i prisustvo karnozina u mišićima. Ipak, za sada je jasno samo da konzumacija beta-alanina očigledno uvećava koncentraciju karnozina, dok su studije pokazale da histidin nema uticaja na nivoe karnozina. Ovo iz razloga što su koncentracije histidina u mišićnom tkivu daleko veće nego što su beta-alanina, stoga dodatni unos ove kiseline radi sinteze karnozina jednostavno telu nije potrebno, dok je to svakako slučaj sa beta-alaninom.


Što se suplementacije karnozinom tiče, postoje zaključci koji su potvrdili da veći unos karnozina zaista diže nivo mišićnog karnozina, ali nijedna od ovih studija za sada nije potvrdila pozitivan efekat ove suplementacije na performanse pri treningu.

Nastavak teksta, procitajte na nasem  BLOGU